Budim se sama, oči nikog ne traže,
i šta je taj odsjaj u mom pogledu
na stolu pored muški sat k'o da mi kaže
da izgleda da neko još pored mene živi
I dve-tri kapi krvi posle brijanja
otužan miris što po sobama se širi
otkad to duhovi mi dolaze po danu
ma gde je taj muškarac što
pored mene ovde živi!
Ref.
I zovem, zovem devedest dva
neka traže, neka nađu ga
nek' kaže gde je ljubav nestala
nek' puste sirene, nek' uzbuna krene
a kad ga stignu, nek' mu kažu 'stoj
nek' bar na silu prizna da je moj
moj čovek bez glasa, bez duše, bez lica
moj najteži porok, moj tihi ubica!
Takvi kao on nikad 'zbogom' ne kažu
za svoje greške on uvek druge krivi
sa njim je svaki novi rastanak bez suza
ma gde je taj muškarac što
što sa mnom živi, a ne živi!